Ко су били Таинос?

Таинос су били аутохтона група људи, који су били подскуп Индијанаца Аравак. Живели су у карипском региону на Куби, Хиспаниоли (сада Доминиканска Република и Хаити), Јамајци, Порторику и Малим Антилима. Углавном мирољубива група, то су били домородачки народи које је Кристофер Колумбо срео када је први пут стигао у Доминиканску Републику. Живели су у групама од око 2.000-3.000 људи на челу са вођом, а бројали су око 3 милиона на крају 15.^тх века. Међутим, они су у суштини избрисани након шпанског освајања и увођења болести, ропства и клања.

Важност кануа

Таинос су били фармери и рибари, а њихови кануи су били нека од њихових најцењенијих ствари, због широког спектра употребе. Користили су кануе за пецање, (дубоко море и слатка вода у језерима), трговину, путовања, истраживање, спортове на води, рат, церемоније, рације, комуникацију са локалним острвима и свакодневни превоз.

Пошто на острвима није било велике дивљачи, Таиноси су били вешти рибари. У дубоком морском риболову закачили би мању рибу на конопац, причвршћену за кану, и чекали већи улов. Рибари би затим заронили у воду како би помогли да извуку улов. Таинос су такође пецали у слатководним или мангровским шумама, сакупљајући дагње и остриге. Коначно, пецали би у рекама, користећи отров добијен од локалних биљака да би омамили рибу довољно дуго да се сакупи. (Отров није утицао на јестивост рибе.)

Међутим, кануи нису били само објекти функције. Таинос су били веома поносни што су их украшавали и украшавали. Из записа које је оставио Колумбо знамо да су кануи били обојени и украшени металом, од којих су направљена прелепа уметничка дела. На много начина, кану симболизује Таино начин живота. У ствари, реч „кану“ потиче из аравачког језика, „цанаоуа.”

Како су направљени кануи?

Таино кану је направљен од једног дрвета. Обарали би дрвеће или би га спалили у подножју; затим би каменим секирама и ватром издубили балван. Ово је био спор напредак, и они би мало по мало ишли дуж трупа док не би достигао коначан облик. Неки извештаји наводе да су кануи могли да носе до 150 људи, али изгледа да је просечно велико пловило било око 40-60 људи. Међутим, Таинос су направили кануе тако да стану било где од једне особе до 100. Велики кануи су коришћени за дубокоморски риболов и трговину између појединачних острва, док су мањи, лични кануи били за свакодневну употребу.

Величина кануа зависила је од величине дрвета, и као такви, нису били много широки, али неки извештаји наводе да су кануи могли да достигну величину до 100 стопа и ширине 8 стопа. Шпанци су се дивили брзини и управљивости пловила, а Колумбо је приметио да могу да престигну шпанску баржу, рекавши: „Они иду невероватном брзином.

Део њихове брзине је био због весла које су користили. Иако је врло мало доказа остављено историчарима и археолозима, неки артефакти указују на разноликост и функцију весла. У просеку су биле дугачке око 2,5 стопе и можда су биле уклесане са украсима како би описали одређени друштвени статус особе. Облик весла зависио је од функције. На пример, кратка весла су коришћена за релативно мирне воде (као што је плићака), док су лопатице са оштрим сечивима служиле за брзе ударце како би се постигла максимална брзина у отвореној води. Таиноси би веслали из клечећег положаја у кануу, што је пружало стабилност у нестабилној отвореној води.

Неки научници су тврдили да су Таинос можда користили једра у својим кануима, али већина је консензус да је то мало вероватно. Једра би била гломазна, стварајући већу тежину него што је потребно, нарушавајући равнотежу пловила. Стога су историчари закључили да су се напајали људском снагом, уз помоћ струјања воде и ветра.